Velika Afrička avantura

Moj put do krova Afrike – Kilimandžaro

 

Posle dugogodišnjeg krčkanja, konačno je velika Afrička avantura počela. U meni je raslo uzbudjenje jer je taj deo sveta potpuno drugačiji od svega što sam do tada videla (bar sam ja tako zamišljala i bila sam u pravu). U januaru 2019 god.kada je trebalo da kupimo karte, za malo da odložimo put zbog iznenadnog poskupljenja avio karata za željenu destinaciju. Kao što to obično bude u životu, ništa nije slučajno i put vas odvede baš tamo gde treba da idete.  Moje omiljeno sredstvo za putovanje je avion. Išli smo Qatar-om jer su imali najpovoljnije povratne karte (oko 600 eura po osobi). Naša ruta je bila Beograd – Doha -Nairobi. Mnogo se radujem kada su udaljene destinacije zato što su ti tipovi aviona posebno opremljeni da animiraju turiste pošto letovi traju po 6h. Sedišta su udobna, hrana je nešto bolja (pri tom uvek nosim svoju hranu, tako neću ostati gladna) i odgledate najnovije filmove za koje inače nemate vremena.  Mogu da se igraju neke igrice ko voli i naravno da se sluša muzika. Da ne spominjem opremu za spavanje koju dobijete (tako da sada imamo suvenire u vidu zelenih ćebenceta i maski za oči). Tako smo se mi prvo obreli u Keniji umesto u Tanzaniji. Put je bio dug, ukupno je trajao oko 18h sa presedanjima. Jedno duže presedanje i spavanje u „family room“ na aerodromu u Dohi nam je pomoglo da u Nairobi stignemo relativno odmorni u 8h ujutru.

Pošto sam putovala po Aziji, videla sam drugačije kulture, tako da nisam imala nikakva posebna očekivanja. Po dogovoru sa agencijom preko koje je moj muž ugovorio i isplanirao celo putovanje, čekao nas je vozač po imenu Pita, koji je trebalo da nas preveze do Tanzanijske granice (autobusi ne funkcionišu najbolje i nisu baš pouzdani). Čim smo izašli iz aerodroma dočekalo nas je blago sunce i 20 stepeni a mi smo krenuli sa niske februarske temperature iz Beograda.

Moj prvi utisak je bio čistoća (verovali ili ne), odmah čim se izadje sa aerodroma je napravljeno zeleno ostrvo sa figurama divljih životinja. Put kojim smo se vozili ima rang auto puta mada više podseća na Ibarsku magistralu mnogo boljeg kvaliteta (suva klima pa nema rupa).  Na putu nema gužve i uz sam put je vrlo živopisno, tako da je bilo zanimljivo gledati kroz prozor. Veliki su kontrasti modernog i tradicionalnog.  Uz sam put nalazi se dosta sklepanih montažnih kućica u raznim živopisnim bojama. Više podsećaju na nama poznata romska naselja koja kao da je neko obojio u roza i plavo. Osvane po neka ozbiljna zgrada u sred ničega kao što je univerzitet ili neka klinika. Povremeno neobične autohtone krave sa grbom nasrću na vozilo tj. prelaze auto put u svom ritmu. Sve je suvo i ima dosta prašine ali nema djubreta. U Keniji je zabranjena plastika (o tome smo još od pilota u avionu dobili informaciju) a kazne su velike za bacanje smeća, tako da svi vode računa, čak čiste i te prašnjave delove zemlje ispred radnji ili kuća.

Put je trebalo da traje 2h (udobni džip za više osoba a naš tim je brojao svega tri člana) a trajao je 4h. Meni je to sve bilo uredu jer smo imali više vremena za upijanje novih utisaka. Naime, Kenijski predsednik se vraćao iz posete Tanzaniji i onda smo čekali da se otvori granica. Granični prelaz takodje izgleda drugačije. Mali je i ogradjen (više podseća na parking) i ima ogradu uz koju su ljudi bili načičakani ne bi li videli predsednika. Tu smo imali prilike da protegnemo noge, prošetamo i ako nas neko nešto pita da malo proćaskamo. Kada sam ugledala prve pripadnike Masai plemena osećala sam se kao u nekom filmu. Oni tako nestvarno izgledaju sa svojim nakitom i odećom. Naročito je neobična slika kada pripadnici Masai plemena prelaze put sve sa dugačkim štapovima i provlače se izmedju automobila, kao da su izašli iz nekog vremeplova.

Na granici ih je bilo dosta, jer im je to zona kretanja izmedju dve zemlje. Oni nemaju pasoše i pošto su nomadi teško da mogu da ih iskontrolišu kuda se kreću sa svojim stadima. Posle dva sata čekanja (u medjuvremenu je temperatura porasla a mi smo aktivirali naše šešire) kada je Kenijski predsednik sa svojom svitom crnih limuzina ušao u Keniju i mi smo prešli granicu. Na granici su takodje montažne kuće u kojima se nalaze šalteri za pregled pasoša. Sreća da sam se u poslednjem trenutku odlučila za vakcinu protiv žute groznice inače bih se tamo samo gledala sa carinikom.

Na zvaničnom sajtu piše da nije potrebna vakcina protiv žute groznice, medjutim u stvarnosti je taj karton vrlo potreban inače teško da ćete ući u Tanzaniju. Sa njima nema puno objašnjavanja.Na licu mesta smo dobili tanzanijsku vizu. Pošto smo konačno srećno ušli u Tanzaniju čakao nas je drugi auto sa vozačem i Megi (lepom, visokom i krupnom devojkom širokog osmeha) predstavnicom agencije preko koje je sve dogovoreno. Bila sam fascinirana kako je sve funkcionisalo kao švajcarski sat. Tako nešto čovek ne bi očekivao u Africi, obzirom da se razni propusti dešavaju na putovanjima po Evropi. Sada smo mogli ponovo udobno da se smestimo i da krenemo put Mošija gradića od 201,150 stanovnika. Moši je grad najbliži Kilimadžaru, odakle svi planinari kreću i nalazi se u severnoistočnom delu Tanzanije. Ovaj grad je bio naša sledeća stanica.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *